Ембриотрансфер је завршна и једна од најважнијих фаза поступка вантелесне оплодње (ВТО). То је тренутак када се ембрион (или ембриони) који су се успешно развили у лабораторијским условима преносе у материцу жене, с циљем остваривања трудноће.
Сам поступак ембриотрансфера је брз, углавном безболан и неинвазиван, али иако делује једноставно, он је круна читавог процеса ВТО и носи велики емотивни значај за пацијенткиње. Ова процедура захтева прецизност, припрему и координацију између пацијенткиње, ембриолога и гинеколога како би се обезбедили најбољи могући услови за имплантацију ембриона.
У овом тексту ћемо објаснити како изгледа сам поступак ембриотрансфера, како се пацијенткиња припрема за њега, шта може утицати на успешност, као и одговорити на најчешћа питања која пацијенти имају у овом делу процеса ВТО.
ПОСТУПАК ЕМБРИОТРАНСФЕРА
Ембриотрансфер се обавља неколико дана након пункције јајних ћелија и њихове оплодње у лабораторијским условима. Такође се често ембриони доброг квалитета замрзавају и пребацују у жену у следећем циклусу, дозвољавајући женином телу да се опорави од хормонске стимулације. Време када ће се ембрион пренети зависи од његовог развоја и процене ембриолога. Најчешће се ембриотрансфер дешава 3. дана развоја (где је ембрион још у стадијуму деобе) или на 5–6. дан, када су достигли фазу бластоцисте.
Поступак је сличан класичном гинеколошком прегледу, не захтева анестезију и траје свега неколико минута. Упркос томе што је минимално инвазиван, овај корак је један од најзначајнијих у читавом процесу ВТО, јер од њега директно зависи имплантација ембриона и коначни успех процедуре.
КОЈИ СУ КОРАЦИ ЕМБРИОТРАНСФЕРА?
– Припрема ембриона: Након оплодње, ембриони се неколико дана култивишу у лабораторији, а затим се процењује њихов квалитет како би се одабрали најбољи за трансфер. Остали ембриони могу бити замрзнути за будуће покушаје.
– Одабир ембриона: На основу морфолошких критеријума, ембриолог бира најквалитетније ембрионе који ће бити пренесени у материцу. Ово исто важи за ембрионе који ће бити замрзнути за следеће покушаје.
– Припрема пацијенткиње: Пацијенткиња долази на трансфер са пуном бешиком, чиме се побољшава визуализација материце током ултразвучног праћења процедуре. Током процедуре, пацијенткиња лежи у гинеколошком положају, а поступак се изводи под ултразвучним надзором како би се обезбедила прецизност трансфера.
– Поступак трансфера: Танак и флексибилан катетер се уводи кроз грлић материце у материчну шупљину, а затим се ембрион пажљиво смешта у оптималну зону за имплантацију.
– Након трансфера: Пацијенткиња обично одмара 10–15 минута у клиници, након чега може да се врати својим свакодневним активностима уз одређене мере предострожности.
КОЈЕ ПРИПРЕМЕ ПРЕТХОДЕ ЕМБРИОТРАНСФЕРУ?
Припрема за ембриотрансфер је од великог значаја јер може утицати на коначни исход поступка. Осим медицинске припреме, значајну улогу имају и животне навике пацијенткиње у данима који претходе трансферу.
Како би се створили најбољи могући услови за успешно усађивање ембриона, саветује се:
– Придржавање медикаментозне терапије: Употреба хормонске терапије, укључујући прогестерон и друге лекове који припремају ендометријум, треба да се настави према упутствима лекара.
– Умерена физичка активност: Тешке физичке активности, дизање терета и напорне вежбе треба избегавати, али лагане шетње могу бити корисне за циркулацију.
– Избегавање стреса: Стрес може негативно утицати на хормонски баланс, па је препоручљиво користити технике опуштања као што су медитација и вежбе дисања.
– Здрава исхрана: Конзумирање хране богате антиоксидансима, здравим мастима и протеинима може подржати хормонску равнотежу и здравље ендометријума.
ШТА СЕ ДЕШАВА НАКОН ЕМБРИОТРАНСФЕРА?
Након ембриотрансфера, почиње период ишчекивања који траје око две недеље, након чега се ради тест на трудноћу. Током овог периода, тело пролази кроз хормоналне промене, а многе жене се питају шта могу, а шта не би требало да раде како би повећале шансе за успех.
– Одмор и физичка активност: Дуго лежање након ембриотрансфера није неопходно. Женама се саветује да наставе са уобичајеним дневним активностима, али без тешког физичког напора.
– Избегавање алкохола и никотина: Ове супстанце могу негативно утицати на успех имплантације.
– Придржавање прописане терапије: Ако је лекар преписао прогестерон или друге хормоне, неопходно је да их пацијенткиња настави узимати до тренутка теста на трудноћу.
– Први тест на трудноћу: β-hCG тест (крвна анализа хормона трудноће) се обично ради 10–14 дана након трансфера како би се потврдила трудноћа. Овоме може претходити и тест преко урина, како би се избегло непотребно вађење крви.
ФАКТОРИ КОЈИ УТИЧУ НА УСПЕХ ЕМБРИОТРАНСФЕРА
Више фактора утиче на успех ембриотрансфера, а неки од најважнијих су:
– Старост пацијенткиње: Жене млађе од 35 година имају већу стопу успешности у односу на жене старије од 40 година.
– Квалитет ембриона: Већи квалитет ембриона значајно повећава шансе за успешну имплантацију.
– Припрема ендометријума: Дебљина и пријемчивост ендометријума су кључни за успешно угнежђење ембриона.
– Број пренетих ембриона: У неким случајевима, пренос више ембриона може повећати шансе за трудноћу, али истовремено и ризик од вишеструке трудноће.
НАЈЧЕШЋА ПИТАЊА О ЕМБРИОТРАНСФЕРУ
Да ли је поступак болан?
Не, ембриотрансфер је углавном безболан, али неке жене могу осетити благи притисак или грчеве.
Колико дуго траје опоравак?
Пацијенткиња се може вратити нормалним активностима већ истог дана, уз избегавање тешких физичких напора.
Када могу урадити тест на трудноћу?
Препоручује се тестирање крви на β-hCG хормон 10–14 дана након трансфера, као и тест на трудноћу преко урина.
Да ли треба да мирујем након трансфера?
Кратак одмор је препоручен, али вишедневно лежење није потребно.
Који су ризици ембриотрансфера?
Ризици су минимални, али у ретким случајевима могу се јавити инфекције или благи грчеви.
Шта ако трансфер не успе?
Ако не дође до трудноће, лекар ће анализирати могуће узроке и предложити даље кораке.
РЕФЕРЕНЦЕ
– Gardner, D. K., & Lane, M. (2007). Culture and selection of viable blastocysts: a feasible proposition for human IVF? Human Reproduction Update, 13(5), 429–441.
– Papanikolaou, E. G., Camus, M., Kolibianakis, E. M., Van Landuyt, L., Van Steirteghem, A., & Devroey, P. (2006). In vitro fertilization with single blastocyst-stage versus single cleavage-stage embryos. The New England Journal of Medicine, 354(11), 1139–1146.
– Practice Committee of the American Society for Reproductive Medicine. (2017). Evidence-based treatments for couples with unexplained infertility: a guideline. Fertility and Sterility, 107(2), 400–416.